Подстицајна и сигурна средина за развој и учење деце у вртићу
Деца могу да развијају своје капацитете и уче само у средини која је подстицајна и безбедна. Деца се не рађају с вештинама самоконтроле, као ни са способношћу да конструктивно излазе на крај са осујећењима и јаким осећањима што може да резултира бурним реакцијама или сукобима са другом децом или одраслима. Дакле, деци је потребно обезбедити услове за учење вештина које су им неопходне за успешно сналажење у свакодневном животу.
У том циљу треба користити различите свакодневне ситуације и активности које су део контекста деце и одралих (рутине, ритуали, аутентични догађаји у вртићу и ван вртића), али и игру и ситуације планираног учења.
Одрасли треба да стварају ситуације у којима ће дете бити у прилици да:
разуме сопствене емоције, мисли, мотиве, вредности и њихов утицај на понашање;
освести своја унутрашња стања и да њима управља у изазовним ситуацијама;
усклади своје понашање са очекивањима окружења или друштвеним нормама;
да своје емоције испољава не угрожавајући ни себе ни друге (саморегулација);
процењује сопствене снаге и ограничења, да их пореди с компетенцијама својих вршњака и да их на основу тога унапређује;
процењује сопствени напредак у учењу и стицању нових вештина, посебно оних које су важне за социјално-емоционални живот;
гради односе са одраслима и вршњацима у окружењу базиране на поверењу.
На тај начин пружамо подршку детету да:
именује и препозна сопствена и туђа осећања;
препозна осећања која могу изазвати одређене ситуације/догађаји/понашања;
анализира своја осећања и њихов утицај на сопствено и понашање других;
анализира осећања друге деце и одраслих и како она утичу на понашање;
развија реалистичну слику о својим снагама/квалитетима/способностима, као и ограничењима;
препозна сопствена интересовања, потребе и жеље;
развија позитиван однос према себи (самопоштовање и самопоуздање);
развија поверење/веру у себе и своје снаге, у сопствене способности и знање.
Битна компонента развоја свести о себи јесте способност да препознамо, именујемо и управљамо сопственим емоцијама. Деца уче од одраслих, од родитеља и васпитача: да препознају и именују емоције, да уочавају повезаност између појаве одређених емоција и ситуација, уче о томе какве су последице испољавања њихових емоција, како да управљају испољавањем емоција и да то раде на друштвено прихватљив начин. Управљање емоцијама деци омогућава бољу социјализацију, прихватање од стране вршњака и друштва генерално, помаже деци да у развоју емоционалних компетенција поставе добру основу за успостављање социјалних односа у каснијем добу.
Шта можемо да урадимо како бисмо пружили подршку развоју емоционалних компетенција?
У циљу подршке развоју емоционалних компетенција, одрасли могу да користе различите ситуације у којима ће деца бити у прилици да:
деца могу да описују ситуације у којима су се осећали тужно, љуто, повређено и др.
децу можемо да питамо да кажу или покажу како би се осећали у неким типичним ситуацијама (изгубили сте играчку, идете у парк да се играте, неко је сео на ваше место….);
можете да описујете неке ситуације, а да децу замолите да покажу како се осећају или да бирају картице са нацртаним осећањима;
правите речник осећања – постере са називима осећања на које деца могу да додају слике.
Када су у безбедној и сигурној средини, деца се осећају прихваћено, уважено, подстакнуто, чиме развијају своје смопоуздање («ја знам»), самопоштовање («ја вредим») и самоувереност («ја могу»).
Односи које деца успостављају и развијају са породицом, другим одраслима, вршњацима су веома важни за изградњу резилијентности деце, односно отпорности на стресне ситуације и изазове.
Развијање резилијентности као једне од диспозиција за целоживотно учење представља један од општих циљева Основа програма, а њиховим развојем се постављају темељи развијања образовних компетенција.
Због тога је важно да као одрасли:
обратите пажњу на своје поступке као и на речи које упућујете сваком детету, јер сте и сами модел за другу децу;
дајете јасне, специфичне и конкретне коментаре. Тиме дајете подршку свој деци да развију позитивну слику о себи и усмеравате их да једни код других опажају њихове потенцијале и вредности;
деци шаљите јасну поруку да је свако дете такво какво јесте добро дошло и вредно – на тај начин негујемо атмосферу прихватања без вредновања и процењивања (нпр. моделовањем пожељног социјалног понашања, као што је слушање другог, чекање на ред, дељење, тражење дозволе, захваљивање, подстицање деце да помажу једни другима, уважавањем различитости и подршком деци да разумеју и уважавају различитост…).
На сличан начин је важно да упућујете критику, односно да критикујете поступак, а не личност детета. Увек омогућите детету да исправи грешку коју је направило.
Како бисте деци могли да дајете прецизне информације везане за њихово понашање важно је да их посматрате током активности и прибележите ситуацију и поступак детета (без тумачења, само на нивоу описа). На овај начин помажете деци да освесте своје снаге, способности, знања и да развијају самопоштовање и самопоуздање.
Давање повртаних информација деци јако је важан корак и због тога ћемо се на њему још мало задржати и дати неке корисне примере.
Повратна информација деци треба да буде:
заснована на ономе што се опажа, а не на ономе што се мисли или претпоставља;
усмерена на понашање, а не на личност;
специфична, јасна и конкретна за понашање;
дата одмах након понашања;
разумљива и проверљива;
подржавајућа.
Важан аспект развоја самопоуздања јесте и учење деце да се заложе за себе. У раду са децом можете да организујете активности на тај начин да питате децу како она разумеју шта то значи «залагати се за себе»,»борити се за себе» и да користите различите животно практичне ситуације као пример.
Питајте их када су ћутала и нису рекла шта желе, или да их је нешто разљутило, растужило. Разговарајте о разлозима због којих се нека деца не заузимају за себе, да ли се можда осећају непријатно или не воле да скрећу пажњу на себе или се плаше да ће их други задиркивати.
Објасните деци да су сви важни и да сви заслужују да се чују. Можете са децом да дискутујете како би се могли заложити за себе у неким конкретним ситуацијама: желите да се играте са другом децом али вас она никада не питају да се играте, другарица вам наређује да се склоните са игралишта, мислите да родитељи више пажње поклањају млађем брату итд.
Такође децу можете да питате:
шта кажеш другу или другарици када нешто желиш или не желиш да радиш;
шта кажеш мами, тати или васпитачици када нешто желиш, односно не желиш да радиш;
у којим ситуацијама треба јасно и гласно да кажеш „не“? када је то у реду;
шта можеш да урадиш када неко нешто жели, а неко други то не жели.
Конкретни поступци које је потребно предузети како бисмо развили самопоштовање код деце.
Поступци подстицања развоја самопоштовања код деце су:
слушање детета (не прекидајте га, покажите заинтересованост….);
разговор са дететом (укључите дете у разговор, питајте га за мишљење, уместо да му нудите готова решења)
избегавање поређења;
избегавање такмичења, уз неговање кооперативних игара;
вербална подршка уз говор тела, емпатичност;
поштовање дететових потреба и граница да уради оно што може;
стварање ситуација у којима дете може активно да учествује;
посматрање и прихватање онога што је детету важно;
понудити помоћ када је она потребна, а планирати и организовати самосталне активности;
показати поштовање за његове напоре.
Како би деца била успешна у односима са другима али и у учењу, односно како би подржали добробит детета, важно је да развијају и вештине саморегулације.
Она се односи на способност усмеравања и управљања сопственим понашањем, сазнајним и емоционалним капацитетима, посебно у ситуацијама остваривања унапред одређеног циља. То подразумева да деца уче како да критички промишљају и доносе одлуке, како да деле своја осећања са другима, а да не угрозе ни себе ни друге у свом окружењу.
Емоционална саморегулација се односи на стратегије које нам помажу да управљамо трајањем и интензитетом својих емоција и повезана је са развојем способности:
усмеравања и померања пажње;
заустављања неконструктивних мисли, осећања, понашања;
активног предузимања корака за смањење стреса у некој ситуацији;
намерног улагања напора.
Развијајући вештине саморегулације (самоконтроле) помажемо деци да:
усвајају друштвено прихватљиво понашање;
постају независнија и самосталнија;
управљају стресом;
склапају и одржавају пријатељства;
имају бољи успех у школи.
Као подршку развоју саморегулације, можете да:
питате децу да објасне шта је то самоконтрола;
на примерима конкретних ситуација питајте их:
како можеш да се сам/а зауставиш и да размислиш пре него што одреагујеш;
шта можеш да урадиш када си много љут/а или узнемирен/а како би се смирио/ла;
да ли и како другови и другарице могу да ти помогну;
и увек за то користити аутентичне ситуације и дешавања у контексту групе, вртића.
Извор: платформа Чувам те
Тим за заштиту деце од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања
Тимови
Чланови Тима за обезбеђивање квалитета и развој установе прошле године реализовали су истраживање “Заједно до циља-унапређење квалитета и развој ПУ” – дискусија и размена искустава тимске сарадње васпитача и медицинских сестара васпитача (са освртом на добре стране и препреке у раду) за време рада током епидемије Ковид-19.
Питања су се односила на Васпитно – образовни рад, сарадњу са колегама и сарадњу са родитељима.
Представљамо сажете резултате нашег истраживања:
1. питање:
На који начин се Ваш приступ Васпитно-образовном раду од септембра 2020.године (за време трајања епидемије) разликује у односу на претходне школске године?
Добре стране:
Рад у мањим групама, што је олакшало индивидуализацију у раду, квалитетнији рад са децом, реализација већег броја активности, боље праћење напредовања деце, квалитетнија размена информација са родитељима о раду који се одвија у вртићу, ојачане икт компетенције због веће примене у раду.
Препреке у раду:
Изостанак сарадње са друштвеном средином, немање увида у напредовање деце која не долазе, не могућност организовања радионица са родитељима, манифестација, посета културних и јавних установа, немогућност размене дечијих искустава међу групама и различитих активности због поштовања дистанце, нису коришћени сви материјали у раду због спречавања ширења инфекције унутар групе, стрепња и бојазан због свакодневног праћења здравственог стања деце.
2.питање:
На који начин сте сарађивали и договарали се са колегама у вези са активностима и поделом радних задатака?
Добре стране:
Тимски рад, одговарање, уважавање, свакодневно коришње технике у комуникацији са колегама, директором, помоћници ма директора и стручном службом.
Препреке у раду:
Недостатак састанака уживо и непосредна размена и дискусија, смањен број извршиоца због вируса.
3.питање:
На који начин се одвијала комуникација и сарадња са родитељима?
Добре стране:
Свакодневна и континуирана комуникација и размена са родитељима преко вибер група, лакше информисање родитеља, размена видео снимака у раду деце и родитеља.
Препреке у раду:
Није било препрека у раду, није било радионица са родитељима и родитељских састанака.
Идеја је била да васпитачи и сестре васпитачи заједно, тимски, одговоре и промисле о питањима која су обухватила Васпитно образовни рад са децом, сарадњу са колегама и родитељима. Хтели смо да омогућимо васпитном особљу да промисле о добрим стварима рада током пандемије, као и препрекама у раду. Резултат је сарадња на нивоу вртића и прилика да људи након рада у промењеним условима рада, могу да непосредно размене своја искуства.
Срдачно,
Тим за обезбеђивање квалитета и развој установе